Polemicki spis

Tri rasprave od kojih se sastoji ova genealogija možda su s obzirom na izraz, nameru i umetnost iznenađivanja nešto najviše unezverujuće u svojoj neobičnosti između onoga što je dosad bilo napisano. Dionis je, zna se, i bog tmine. — Svaka je s početkom, koji treba da zavede, hladan, naučan, čak ironičan, sa smišljenom pozadinom, smišljeno odugovlačeći. Postupno raste nemir; pokadikad sevne; veoma neprijatne istine dopiru iz daljine, s prigušenim brujem, bivajući sve glasnije — dok, konačno, nije dosegnut tempo feroce kada sve nadire napred s neizmernom napregnutošću. Na koncu se svaki put, uz dovršene strašne detonacije, između gustih oblaka pomoli neka nova istina. — Istina prve rasprave je psihologija hrišćanstva: rođenje hrišćanstva iz duha resantimana, ne, kako se rado verovalo, iz »duha« — po svojoj suštini, to je jedno protivkretanje, velika pobuna protiv vladavine otmenih vrednosti. Druga rasprava daje psihologiju savesti: savest nije, kako se rado verovalo, »Božji glas u čoveku« — ona je instinkt svireposti koji se okreće natrag pošto više ne može da se isprazni prema napolje. Svirepost je tu prvi put osvetljena kao jedna od najstarijih i mišljenjem najneuništivijih (unwegdenkbarsten) osnova kulture. Treća rasprava daje odgovor na pitanje otkuda potiče ogromna moć asketskog ideala, svešteničkog ideala, mada je isti štetan ideal par excellence, volja za krajem ideal décadence. Odgovor; ne zato što Bog deluje iza sveštenika, što se rado verovalo, nego faute de mieux — zato što je to bio jedini ideal, zato što nije imao konkurente. »Jer, čoveku je milije i hteti ništa nego ne hteti« ... Pre svega, nedostajao je neki kontra-ideal — nedostajao je do Zaratustre. — Razumeli ste me. Tri odlučujuće predradnje jednog psihologa za prevrednovanje svih vrednosti. — Ta knjiga sadrži prvu psihologiju sveštenika.